Početna Porodica Kutak za mame Samohrane majke poručuju: Očevi su prošlost!

Samohrane majke poručuju: Očevi su prošlost!

Broj žena koje se odlučuju za vantelesnu oplodnju porastao je za 55% procenata od 2002. do 2012. godine, a ove hrabre mame odlučile su se da same brinu o svojim mališanima. Evo njihovih priča…

Foto: Pixabay/Free Images
Foto: Pixabay/Free Images

Lusinda Brd je oduvek znala da tradiocionalna partnerska veza nije za nju. “Radim stvari na svoj način. Nisam osoba koja voli kompromise”, kaže Lusinda. Ona se fokusirala na karijeru administratora u bolnici, radije nego da traži partnera, da se skrasi.

Sada, tridesetosmogodišnja Lucinda deli život sa nekim, ali to nije ni muž, ni momak, već njena ćerka Rafael, koja je rođena pre 15 meseci. Jedno je sigurno- nikada se nije dvoumila oko toga da li želi da ima dete sama. Kada je odlučila da zasnuje porodicu, nije išla u agencije za upoznavanje, već je zakazala sastanak sa konsultantom za oplodnju. Rafael je rođena nakon što je Lusinda platila 6000 eura za spermu donora.

“Opšte mišljenje je da su oni koji se odluče za vantelesnu oplodnju očajni. Za mene je to bio način životnog stila. Vantelesna oplodnja je samo drugačiji način oplodnje”, kaže.

Vantelesna oplodnja – sebičnost ili ne?
Lusinda smatra da nije, mada je neosporno da će njeno dete biti izloženo tokom života neprijatnim pitanjima, i možda nikada neće nekog nazvati ocem. Takođe će shvatiti da nije bilo plod ljubavi između dvoje ljudi, već naručeno kao “roba”.

“Društvo mora da razmisli dobro o tome da li su zaista samo porodice sa očevima dobre za detetovo odrastanje”, iznosi Lusinda.

Mnogi stručnjaci smatraju da je za dete sasvim različito ako tokom života izgubi majku ili oca ili ako je planirano da dete raste bez oca. Istraživanja pokazuju da deca različitog pola različito reaguju na nedostatak jednog od roditelja. U tom smislu, dečacima više fali očinska figura radi kreiranja svog sopstvenog identiteta, i obrnuto, devojčicama više fali majka.

Za Lusindu, pronalaženje partnera nikad nije predstavljalo problem. Studirala je Fine umetnosti na Univerzitetu u Bath-u , pre nego što je postala administrator u bolnici. Kada je bila u dvadesetim godinama, uglavnom se zabavljala sa starijim muškarcima koji su već imali dece i nisu bili zainteresovani za više. Sa 30 godina, Lusi se preselila u drugi grad, da bi bila bliža svojim roditeljima.

“Sa drugaricama sam razgovarala o tome da ako budemo same do 35-te godine, ozbiljno razmislimo o vantelesnoj oplodnji”, kaže Lusinda.

U maju 2012. , kada je napunila 36 godina , a okolnostu ostale nepromenjene, prijavila se u savetovalište za vantelesnu oplodnju. Opredelila se za danskog davaoca sperme, u nedostatku britanskih donora. Prvi put je bio uspešan.

“Pozvala sam roditelje i bliske prijatelje da proslavimo. Nikada nisam mislila da muškarac mora nužno biti uključen u ovo. Ja sigurno ne mrzim muškarce, ali znam šta je najbolje za mene. Nisam htela da obmanem nekog muškarca zbog deteta. Ovo mi je izgledalo kao najčasniiji način da zasnujem porodicu”, kaže Lusinda.

“Biću iskrena sa njom od samog početka. Isti je princip kao i kod usvojene dece. Reći ću joj koliko sam srećna što je imam. Ima dosta muških figura u našem okruženju, moj otac i moj deda će joj biti dobri vodiči”, dodaje ona.

Želja za majčinstvom pobedila finansijske poteškoće
Šarlot Riz-Dzon (36) bi volela da njen privatan život bude efikasan kao i poslovni.

Imala je teškoća da nađe partnera i odlučila je da sagleda finansijski aspekt, da li će moći sama da izdrži finansiranje vestačke oplodnje.

“Od mladalačkih dana, imala sam izražen majčinski instikt. Ali najvažnije mi je bilo da budem sigurna da ću moći da obezbedim stabilno i sigurno okruženje, ne samo u smislu ljubavi, već i u finansijskom smislu.”

Šarlot je zamenila Mančester za Stockport, da bi bila bliža prijateljima i obdaništima. Imala je osam godina dugu vezu, koja je prekinuta kada je napunila 30 god. U 35-oj je odlučila da ide na veštačku oplodnju.

“Gospodina Savršenog nije bilo. Nisam htela da budem sa nekim da bih imala decu, pa četri godine kasnije da deca prolaze kroz razvod i slično.”

Šarlot je tražila da donor sperme bude Britanac, da bi bio fizički bio blizak njoj koliko je to moguće. Ćerka Tea rođena je pre vremena, u 34-oj nedelji.

Prijatelji i porodica kao najveća podrška
Debora Braun (43) nije prihvatila da je sebično što njen sin Tobi odrasta bez oca.

Broj žena koje se odlučuje za vantelesnu oplodnju porastao je za 55% procenata od 2002. do 2012. god.

“Svi smo mi različiti i ljudi to treba da shvate. Mi smi srodne duše”, kaže Debora.

Ona je, posle raskida veze od dve godine, odlučila da samostalno ide na veštačku oplodnju u novembru 2012.

“Rođak mi je predložio da uradim to. Prijatelji su mu rekli da bih bila dobra majka, mogla sam finansijski to da priuštim”, kaže Deb.

Izabrala je Danca za donora. Na sajtu je videla da je četiri žene ostalo u drugom stanju od istog davaoca.

“Nakon 13 dana uradila sam test za trudnoću i videla da sam trudna”, priča ona.

Debora sada radi puno radno vreme, a sa Tobijem joj pomaže njena mama.

“Oni su mi dva najdraža stvora na svetu. Kad ih vidim zajedno, oduševim se. Tobi je obožava.” Debora je kupila knjige koje deci objašnjavaju kako donori sperme postaju očevi i pokloniće ih Tobiju kada bude dovoljno porastao.

“Što se tiče muškaraca, veoma sam probirljiva. Tobiju bi se verovatno svaki muškarac svideo.”

U međuvremenu, Lusinda planira da ode u Dansku kada Rafael poželi da upozna svog biološkog oca. Možemo samo da se nadamo da Rafael, i druga deca rođena na ovakav način neće osećati veliki nedostatak.

Ostavi komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here