Početna Beba AMNIOCENTEZA: Zašto, kada & kako?

AMNIOCENTEZA: Zašto, kada & kako?

Na našu adresu pristiglo je mnogo vaših pisama u kojima ste tražili da pišemo o amniocentezi.  Kao i obično, “Moja beba” ispunjava vaše želje… Amniocenteza je najčešće korišćeni metod u prenatalnom dijagnostikovanju genetskih poremećaja i oboljenja. Reč je o testu prilikom kojeg se aspirira mala zapremina amnionske tečnosti koja okružuje fetus i zatim se analizira. Ova metoda je prvi put primenjena 1882. godine da bi se uklonio višak amnionske tečnosti. Danas se amniocenteza najčešće primenjuje da bi se dijagnostikovali ili isključili poremećaji i malformacije ploda.

ZAŠTO?

Ukoliko je majka starija od 35 godina, a otac od 42, amniocenteza spada u obaveznu proceduru kojom se isključuje mogućnost pojave Daunovog sindroma ili neke druge malformacije ploda. Međutim, u današnje vreme na amniocentezu šalju se i mlađe trudnice ukoliko postoje i druge indikacije za izvođenje ovog testa (sumnjiv rezultat “dabl” i “tripl” testa, abnormalnosti otkrivene ultrazvukom, postojanje hromozomopatije u porodici ili kod prethodno rođenog deteta). Dakle, ako je analizom krvi trudnice utvrđeno postojanje određenih hormona, lekar će joj sugerisati da se podvrgne analizi plodove vode jer je to najbolji način da se utvrdi ili isključi postojanje bilo kakvog oboljenja ploda. Međutim, treba naglasiti i to da nijedna trudnica ne mora da radi amniocentezu ako to ne želi, ali je lekar dužan da joj predoči sve rizike donošenja takve odluke.

KADA?

Rana amniocenteza radi se između 15. i 18. nedelje trudnoće, ali se može raditi i kasnije. Ovaj zahvat obavlja se i u državnim i u privatnim ginekološkim klinikama, s tim što se u državnim klinikama amniocenteza ne naplaćuje. Savetujemo vam da već na početku trudnoće (ukoliko vaš ginekolog proceni da ima potrebe za obavljanjem rane amniocenteze) zakažete ovaj zahvat, jer se na državnim klinikama, zbog velikog broja trudnica, mora dugo čekati na red.

KAKO?

Beba se prvo pregleda ultrazvučnim aparatom da bi lekar odredio njen položaj u materici. Nakon što precizno odredi mesto posteljice i odluči gde će biti mesto ulaska igle, sledi dezinfekcija tog mesta. Nakon toga iglom se ulazi kroza zid materice i aspirira 20 ml plodove vode. Špric u kome je voda označi se pred majkom njenim imenom i prezimenom, a zatim se šalje na obradu u laboratoriju. Postupak je u suštini isti kao kod svih invazivnih intervencija, samo se u slučaju amniocenteze uzima plodova voda, kod biopsije horiona delić posteljice, a kod kordocenteze – bebina krv iz pupčane vrpce. Rezultati obično budu gotovi u roku od tri nedelje.

BOLI LI?

Mnoge žene plaše se izvođenja amniocenteze jer su uverene da je ova procedura bolna. Međutim, činjenica je da amniocenteza nije ništa bolnija od uboda igle pri davanju injekcije u bilo koji drugi deo tela.

POSTOJE LI RIZICI?

Mogućnost da dođe do spontanog pobačaja, kao glavne komplikacije koja se danas može pripisati amniocentezi, svedena je na manje od 0,5% . Šta više, amniocentezom se sa sigurnošću utvrđuje postojanje ili nepostojanje genetskih poremećaja ploda.

3 KOMENTARI

  1. Konacno neko da prestane da plasi buduce majke! Svaka cast na detaljnim informacijama.

  2. Mnoge trudnice salju na amniocentezu cak i kada im nije potrebna samo da bi njihovi drugari iz privatnih ordinacija zaradjivali… a verovatno posle dele lovu

  3. Pre primene bilo koje agresivne metode, pa i amniocenteze potrebno je izvršiti savetovanje. Nekada je dovoljna samo familijarna istorija i poznavanje genetike da bi se određene sumnje i eventulani rizici odagnali. U velikom broju slučajeva posebno ako su u pitanju genske mutacije, brojanje hromozoma i određivanje njihove strukture je gotovo beznačajno. Zato ponavljam, pre bilo kakve citogenetske metode potrebno je adekvatno savetovanje i utvrđivanje postojanja eventualnog rizika rađanja deteta sa određenim sindromom. Zato se apsolutno slažem sa Jovanom da se često dešava da se iz finansijskih razloga nekada buduće majke izlažu nepotrebnom maltretiranju, a da pre toga nije utvrđeno postojanje rizika za eventualnu genetsku bolest na bazi familijarne istorije, a uz poznavanje genetike određenih poremećaja.

Ostavi komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here