Ovo je najveća greška koju roditelji prave u svađi sa decom

Ovo je najveća greška koju roditelji prave u svađi sa decom

SHARE
Foto: Pixabay/Free Images
Foto: Pixabay/Free Images

1) Slušajte sa punom pažnjom
Dete plače a vi ste na korak od toga da potpuno izgubite živce. Lako je odgovoriti na sledeći način:

„Znaš li koliko smo novca potrošili na to? Ima da nosiš sviđalo ti se ili ne!“
„Šta pričaš? Rođendan je bio super – sladoled, torta, baloni. Ako nastaviš, to ti je poslednji rođendan koji ćeš slaviti!“
„Nemaš razloga da se ljutiš na trenera! Ti si kriv. Nisi smeo da zakasniš.“

Ali upravo ovakvi odgovori, koji potpuno ignorišu dečija osećanja, vode ka eskalaciji situacije.

Setite se vaših svađa sa partnerom. Vi kažete „Osećam se zapostavljenom“, a on odgovara „Ne, nisi. To nije tačno.“ U kom pravcu će taj razgovor da ode? Lošem, naravno. Nema nikakve razlike u razgovoru sa decom. Kada ljudi osporavaju naša osećanja, u našoj je prirodi da uzvratimo borbom.

Zato počnite slušanjem. I vi se bolje osećate kada vas neko sluša, isto je i sa decom.

Odlomak iz knjige Kako da pričate da bi vas deca slušala i slušate da bi vam deca pričala kaže:
„….neka me neko zaista sasluša, neka neko prepozna moju unutrašnju bol i da mi priliku da više pričam o onome što me muči, i ja ću biti manje uznemirena, manje zbunjena, sposobnija da se nosim sa svojim osećanjima i problemom…“ Ovaj proces nije ništa drugačiji kode dece. I ona mogu sebi mnogo pomoći ako imaju uvo za slušanje i odgovaraju sa empatijom.

Pregovarači za oslobađanje talaca se slažu. FBI koristi taktiku koju nazivaju „stepenice ka promeni ponašanja“.

Foto: Pixabay/Free Images
Foto: Pixabay/Free Images

Prvi stepenik je uvek slušanje:
Jedan bivši šef međunarodnog pregovaračkog tima za oslobađanje talaca ovako objašnjava moć slušanja:
„Ako druga strana ćuti samo dok vi pokušavate da iznesete svoje argumente, to je zato što razmišlja o svojim argumentima, ima glas u glavu koji pokušava da joj kaže nešto. Druga osoba tada ne sluša vas. Kada iznosi argumente vama, vi razmišljate o svojim argumentima, tada vama priča vaš glasić iz glave. To je manje-više kao da pričate sa shizofrenikom.

Ali, ako je vaš prvi cilj u pregovorima da čujete ono što druga strana ima da kaže, a ne da iznesete svoj argument, to je jedini način da ućutkate glas u glavi druge osobe. Ali mnogi ljudi to ne urade. Ne pristupe pregovorima sa željom da čuju šta druga strana ima da kaže već sa ciljem da iznesu svoje argumente. Ne obraćaju pažnju na emocije i ne slušaju.“

Obratite pažnju da se ovde govori o „aktivnom slušanju“. Šta je tu aktivno? To nas dovodi do tačke 2…

Foto: Pixabay/Free Images
Foto: Pixabay/Free Images

2) Primetite i naglasite dečija osećanja
“Znam kako se osećaš.”
Nemojte to da govorite! Kada su ljudi pod naletom emocija i čuju izjavu „Znam kako se osećaš“ pomisliće da pokušavate da ih ućutkate. Može se desiti i da uzvrate sa „Ne, ne znaš!“.

Umesto da kažete da razumete, pokažite im da razumete. To je ona razlika kao kada vam neko kaže „Ja sam smešan“ i poređenju sa time da vas zasmejava pola sata.

Kako da pokažete deci da ih slušate? Pregovarači se služe tehnikom „parafraziranja“. Jednostavno je: ponavljajte deci ono što su ona rekla ali svojim rečima. Ideja je da zaista slušate šta druga strana ima da kaže i to joj ponovite. To je proces otkrivanja za obe strane. Kao prvo, pokušavate da otkrijete šta je deci važno i, drugo, pokušavate da im pomognete da čuju šta govore kako bi shvatila da li to ima smisla.

Neki roditelji bi mogli reći „Ali ono što moje dete govori je potpuno ludo!“

PROČITAJTE I… Kako smiriti dete koje vrišti?

Foto: Pixabay/Free Images
Foto: Pixabay/Free Images

Ne morate da se slažete sa osećanjima deteta ali sama činjenica da ih prepoznajete i obraćate pažnju na njih je ono zbog čega će dete sebi reći „Ova osoba me razume.“ Tada će ono početi da misli da ste na njegovoj strani što je prvi korak ka rešavanju problema.

Prva strategija koju FBI stručnjaci koriste je da pregovore započnu neosuđujuće. Oni pokušavaju da saznaju tuđe misli ali bez osuđivanja jer ljudi ne vole da ih bilo ko osuđuje zbog njihovim misli ili dela. To ne znači da se slažete sa nekim već samo da pokušavate da razumete njihove potrebe, želje i snove.

Ali roditelji to često ne rade. Oni odmah prelaze na davanje saveta i držanje lekcija. Čak i klinički psiholozi se slažu da to ne možete da radite dok je rasprava još uvek uzavrela. Kada osporavamo osećanja ljudi, logički deo njihovog mozga se bukvalno ugasi.

Takođe, kada odmah pokušavate da raspravu rešite držanjem lekcije deci, ne dajete im priliku da sama reše problem za šta, dugoročno gledano, svi želimo da osposobimo svoju decu. Kada im dajemo savet ili instant rešenje za njihove probleme, mi deci uskraćujemo iskustvo koje bi stekla ako se sama izbore sa problemima.

Pregovarači FBI-ja znaju da kada od ljudi zahtevate da se ponašaju na određen način, vi ugrožavate njihovu autonomiju te se oni prirodno opiru. Kada ih pustite da sami nađu rešenje (ili uz blago vođenje) verovatnije je da će vas poslušati.

Naravno, to ne znači da je baš sve što dete kaže u redu. Vi ste ipak roditelj. Kada deca preteraju i kažu nešto poput „Mrzim te!“, u redu je podvući crtu uz rečenicu „Ne dopada mi se to što sam čula. Ako si ljut zbog nečega reci mi to na drugi način. Onda ti možda mogu pomoći.“

Dakle, ako pustite decu da pričaju i aktivno ih slušate, koji je sledeći korak da bi se smirila?

Foto: Pixabay/Free Images
Foto: Pixabay/Free Images

3) Imenujte njihova osećanja
Taktika imenovanja je veoma moćna. Videti ljuto dete i reći mu „Izgleda da si stvarno ljut“ može zaista da napravi razliku u daljem razvoju situacije. Ali roditelji obično ne veruju u to. Mnogi se čak plaše da će, ako osećanje nazovu njegovim imenom, pogoršati situaciju, što je potpuno suprotno od istine. Dete koje čuje reči za ono što oseća je mnogo zadovoljnije jer je neko primetio ono što ono oseća u sebi.

Ne brinite ako upotrebite pogrešnu reč jer će vas deca ispraviti. Ali ćete svakako pokazati da ih razumete. Tako će vika i plakanje malo splasnuti. Ali, šta je onda sledeći korak?

4) Postavljajte pitanja
Kada govorimo sa odraslom osobom, psiholozi preporučuju da postavite pitanje „Šta bi ti hteo/la da ja uradim?“ Dakle, kada uspete da smirite situaciju toliko da osoba prestane da viče, recite: „Šta želiš da uradim?“ Osoba tada mora da zastane i razmisli. Vaš cilj je da raspravu pomerite u pravcu mogućnosti dogovora. Ovo pitanje pokreće mozak osobe sa stanja dinosaurusa prema korteksu, i onda je pregovor moguć.

Kao roditelj znate da deci ne možete uvek dati ono što žele. Ponekad sve što možete da uradite je da ih uverite da ih razumete i pokažete im da ste na njihovoj strani. Ali, greška koju roditelji prave je da pokušavaju da budu previše logični. Ovo ih udaljava od empatije i osećanja i samo produžava raspravu.

Odlomak iz knjige Kako da pričate da bi vas deca slušala i slušate da bi vam deca pričala kaže:
„Kada deca žele nešto što ne mogu da dobiju, odrasli obično odgovaraju logičnim objašnjenjima zašto to nešto ne mogu da im daju. Često, što više objašnjavamo, deca više protestuju. A ponekad se sve lakše podnosi samo ako imate pored sebe nekoga ko razume koliko nešto želite.“

Pošto ih saslušate, primetite i imenujete dečija osećanja, videćete da će deca biti mirnija. Često je to sve što je potrebno da bi se deca urazumila.

Foto: Pixabay/Free Images
Foto: Pixabay/Free Images

Rezime
Evo šta porodični psiholozi i pregovarači FBI-ja za oslobađanje talaca kažu da može da vam pomogne da rešite problem sa decom kada njihovo ponašanje izmakne kontroli:

Slušajte sa punom pažnjom: Svako ima potrebu da ga razumeju. Velika greška je misliti da je sa decom situacija drugačija.

Prepoznajte njihova osećanja: Parafrazirajte ono što deca kažu. Nemojte im samo reći da ih razumete već to i pokažite.

Imenujte dečija osećanja: „Zvuči kao da osećaš da je to nepravedno?“ Ovo smiruje mozak.

Postavljajte pitanja: Vaš cilj je da rešite skrivene emotivne potrebe deteta a ne da ulazite u raspravu o tome šta je logično a šta ne.

Sigurno će biti prilika u kojima nećete imati vremena ili strpljenja da prođete kroz svaki od ovih koraka. Nije lako, ali slušajući i fokusirajući se na dečija osećanja, možete napraviti veliku razliku. Najbolje od svega je što će ovaj princip funkcionisati sa svakom osobom u vašem životu. Većina ljudskih potreba i osećanja su univerzalna. Osećanja su komplikovana i zato ih izbegavamo, ali kada se radi o ljudima koji nam znače to često zaboravimo, dok su na kraju osećanja jedino i važna.

Više saveta potražite u magazinu Mama&beba 

STARE BROJEVE POTRAŽITE NA SAJTU novinarnica.net

NEMA KOMENTARA

Ostavi komentar