Kako pomoći stidljivom detetu

Kako pomoći stidljivom detetu

SHARE

ThinkstockPhotos 494379275 Kako pomoći stidljivom detetu

Stidljivost može biti jedna od tipičnih osobina svakog deteta. Za neku decu to je prolazna faza, dok je za drugu karakteristika koja ih prati kroz celo detinjstvo, pa i nadalje u životu. Roditelji obično različito reaguju na stidljivost svog deteta. Neki ga ignorišu, a neki (netaktično) pokušavaju da ga ”izleče”. Nadaju da će mališan prevazići ovu osobinu, govore mu da bude odvažan i hrabar, a neki krive sebe zbog te stidljivosti smatrajući da je ono posledica prezaštićenosti koju su mu pružili.

Bilo kako bilo, eksperti tvrde da stidljivost ne mora uvek predstavljati problem. Stres ili strah od nepoznatih situacija normalan je deo odrastanja. Čak i najsamouverenije dete ponekad je anksiozno. Stidljivost postaje problem samo u slučaju kad ometa dete, ili njegovu najbližu okolinu, da vodi normalan život – ukoliko mališan zbog stidljivosti nije sposoban da razvija emocije, da uči i da se igra, kao i da ostvari odnose i napreduje u vrtiću ili u školi.

Zbog prenaglašene stidljvosti, dete može da propusti važne prilike za lični razvoj. Ipak, treba znati sledeće: ukoliko je dete srećno s onim što jeste kao individua, onda ono što okolina etiketira kao ”stidljivost” ne predstavlja problem.

Suočavanje s činjenicama

Potpuno razumevanje prirode stidljivosti prvi je korak u rešavanju problema na smislen način. Psiholozi definišu sramežljivost kao oklevanje da se stupi u normalne društvene situacije, kao što su boravak u školi i odlazak na dečje rođendane. Ukratko, radi se o nedostatku samopouzdanja za ulazak u svet.

Stidljivost može da se ispoljava u rasponu od blagog nedostatka sigurnosti i potrebe za određenim vremenom za ”zagrevanje”, do teškoća u komunikaciji izvan kuće i odbijanja da se ide u školu, ili na dečija druženja, kao i ekstremni strah zbog odvajanja od roditelja. Psiholozi kažu da su ljudi skloni tome da na svoj način tumače različite lične osobine, uključujući i stidljivost. Ona se obično definiše kao izražena nelagoda u društvu drugih i otežana komunikacija, ali se to pripisuje situacijama u kojima se ne očekuje da individua gaji takve emocije.

Kako možete da pomognete

Veoma je važno formiranje stava pre pružanja pomoći. Vaša podsvesna sećanja mogu da utiču na način na koji ćete reagovati na stidljivost deteta. Eksperti savetuju roditeljima da prepoznaju lična osećanja u periodu njihove socijalizacije i da se prisete svog ponašanja u društvenim situacijama. ”Raščistite“ prvo sa sobom, a onda pomozite detetu.

Pre nego što odlučite da pogurate svoje dete u društvu, razmislite o njegovoj stvarnoj prirodi i potrebama. Postoje brojne divne stvari u ”povučenim” mališanima – treba da uživate u onome što ta deca jesu, a ne da se usmerite na izgradnju nečega za šta smatrate da ona treba da budu. Živimo u svetu u kojem se komunikativni, asertivni i ekstrovertni ljudi najviše cene, dok većina nas i dalje očekuje od naše dece da budu tiha, nenametljiva i lepo vaspitana kada to iziskuje prilika.

Takođe, mnogi roditelji žele da njihovi mališani blistaju i izdvajaju se u okruženju i čini se da smatraju da je stidljivost karakterna mana, a ne deo nečije ličnosti.

Stidljivo ili samo oprezno?

Mališani se često opisuju kao stidljivi kada su jednostavno samo oprezni, što je apsolutno adekvatna reakcija na nepoznate situacije, ili kada im je nelagodno. Zato eksperti kažu da je stidljivost realan problem samo kada mališan zbog toga trpi posledice u ličnom emocionalnom i socijalnom razvoju.

Uzroci i posledice

Psiholozi objašnjavaju da i pored toga što ne postoje dokazi da je stidljivost urođena osobina, studije pokazuju da se od 15 do 20 odsto beba rađa s nečim što istraživači klasifikuju kao ”inhibiran temperament”. Temperament se, u ovom slučaju, odnosi na određene biološke karakteristike na rođenju, a koje utiču na najranije ponašanje. Na primer, beba s inhibiranim temperamentom duže će i glasnije plakati kada se izloži dejstvu neprijatnih zvukova.

Kod nje će se takođe registrovati ubrzan rad srca, a na stimuluse iz okruženja reagovaće energičnijim vrpoljenjem i pomeranjem nožica. Stručnjaci kažu da se novorođenčad razlikuju prema sposobnosti da se nose s različitim stimulansima, kao što su čudni glasovi – neka deca se zbog temperamenta lakše uznemire, a anksioznost može da bude nasledna. Osim toga, postoje brojni drugi razlozi za stidljivost kod dece.

Ona može da bude uslovljena usporenim razvojem ili anksioznošću, ili može da se javi kao reakcija na spoljašnju traumu, kao što je bolest ili zlostavljanje, i tada se dete obično povlači u sebe.

Foto: Guliver/Thinkstock

NEMA KOMENTARA

Ostavi komentar